ЈОСИФ МАРИНКОВИЋ, композитор
(Врањево 15.септембар 1851. – Београд 13.мај 1931.)
Биографија
Музику учи озбиљније на Учитељској школи у Сомбору, код наставника Блажека, и чини прве композиторске покушаје. Завршава оргуљску школу у Прагу код З. Скухерског (1881) . Усавршава се у Бечу где слуша предавања Е. Ханслика (1886).
Био је хоровођа Београдског певачког друштва (1881—1886), као и Академског певачког друштва Обилић (1881—1886). Радио је као наставник музике у Богословији и Учитељској школи и Другој мушкој гимназији у Београду (1881—1924). Постао је дописни члан Српске академије наука и уметности, 1907. године.
Стваралаштво
Маринковић је изразити представник музичког романтизма. Почиње стваралачку делатност у доба највишег успона идеологије и естетике омладинског покрета. То је време највећег процвата романтичарске поезије, доба националног бујања, чије је гесло било „Песмом срцу, срцем роду“.
Маринковић је кроз своју оригиналну и надахнуту музику изразио с једне стране полет и патетику патриотске поезије, а с друге стране префињене и осећајне штимунге романтичарске лирике. Он је био музички бард тадашњих генерација ношених национално-ослободилачким идеалима и песник који је музички изражавао своја најинтимнија осећања.
Код Маринковића је мелодија главни носилац музичког израза. Његова мелодијска инвенција, која некад носи утицаје народне мелодике или садржи оријенталне елементе, црпи своје животне сокове из богатих резерви његове креативне личности.
У својим композицијама умео је да оствари идеално поклапање језичког и музичког акцента, истакне звучну лепоту и изражајну снагу српског језика. Зналачки је постављао контрасте и остваривао градацију градећи архитектонску целину класичних троделних форми .
Клавирска пратња његових хорова и соло-песама доноси хармонску подршку мелодије, потенцира звучну архитектонику хорског става, подвлачи драмске моменте, уводи у основи штимунг композиције и описује програмске детаље. Јосиф Маринковић је компоновао у хомофоном, хармонском ставу да би касније постао најзначајнији хармоничар у старијој генерацији српских композитора.
Соло песме, хорска, инструментална и сценска музика
Од хорских композиција једанаест његових „Кола“, насталих под утицајем народног мелоса, убрајају се у најбројније и најпопуларније композиције. Хорови уз клавирску пратњу и вокална лирика, без директног националног утицаја, али са алузијама на музику нашег тла, открили су композиторову лирску, медитативну природу, као и снагу драматског израза.
Од раних осамдесетих година 19. века показао је интересовање и за црквену музику. Његов допринос црквеној музици су дела: „Литургија“ (редакција К. Манојловић), „Помен“ као и „Опело за мушки хор и оргуље“, које представља први покушај споја вокалне и инструменталне музике у оквиру православног црквеног ритуала. Свој допринос појави националне опере дао је компоновањем музике за „Суђаје“, романтичном драмоплету популарног комада са певањем.
Јосиф Маринковић је одолео свим утицајим модерног музичког доба и остао веран романтичарким сновима који интерпретирају најлепше примере музичке лирике српског романтизма.
(извор:https://www.novibechej.com/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju/230-josif-marinkovic-kompozitor-i-dirigent)
Маринковић је изразити представник музичког романтизма. Почиње стваралачку делатност у доба највишег успона идеологије и естетике омладинског покрета. То је време највећег процвата романтичарске поезије, доба националног бујања, чије је гесло било „Песмом срцу, срцем роду“.
Маринковић је кроз своју оригиналну и надахнуту музику изразио с једне стране полет и патетику патриотске поезије, а с друге стране префињене и осећајне штимунге романтичарске лирике. Он је био музички бард тадашњих генерација ношених национално-ослободилачким идеалима и песник који је музички изражавао своја најинтимнија осећања.
Код Маринковића је мелодија главни носилац музичког израза. Његова мелодијска инвенција, која некад носи утицаје народне мелодике или садржи оријенталне елементе, црпи своје животне сокове из богатих резерви његове креативне личности.
У својим композицијама умео је да оствари идеално поклапање језичког и музичког акцента, истакне звучну лепоту и изражајну снагу српског језика. Зналачки је постављао контрасте и остваривао градацију градећи архитектонску целину класичних троделних форми .
Клавирска пратња његових хорова и соло-песама доноси хармонску подршку мелодије, потенцира звучну архитектонику хорског става, подвлачи драмске моменте, уводи у основи штимунг композиције и описује програмске детаље. Јосиф Маринковић је компоновао у хомофоном, хармонском ставу да би касније постао најзначајнији хармоничар у старијој генерацији српских композитора.
Соло песме, хорска, инструментална и сценска музика
Од хорских композиција једанаест његових „Кола“, насталих под утицајем народног мелоса, убрајају се у најбројније и најпопуларније композиције. Хорови уз клавирску пратњу и вокална лирика, без директног националног утицаја, али са алузијама на музику нашег тла, открили су композиторову лирску, медитативну природу, као и снагу драматског израза.
Од раних осамдесетих година 19. века показао је интересовање и за црквену музику. Његов допринос црквеној музици су дела: „Литургија“ (редакција К. Манојловић), „Помен“ као и „Опело за мушки хор и оргуље“, које представља први покушај споја вокалне и инструменталне музике у оквиру православног црквеног ритуала. Свој допринос појави националне опере дао је компоновањем музике за „Суђаје“, романтичном драмоплету популарног комада са певањем.
Јосиф Маринковић је одолео свим утицајим модерног музичког доба и остао веран романтичарким сновима који интерпретирају најлепше примере музичке лирике српског романтизма.
(извор:https://www.novibechej.com/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju/230-josif-marinkovic-kompozitor-i-dirigent)