„Један од најстаријих споменика културе у околини Новог Бечеја су рушевине монументалне цркве Араче. Арача је удаљена око дванаест км од Новог Бечеја и Врањева у правцу северо-истока.
Сматра се да садашњи очувани остаци потичу од цркве изграђене 1228. године. Она је подигнута на месту где је већ, између деветог и једанаестог века, постојала црква.
Према првим писаним подацима, који потичу из прве половине тринаестог века, то је био храм бенедиктанског манастира. Не зна се ко га је и када подигао. Постоји писани траг да на црквеном сабору 1256. године у Естергому учествује из манастира Араче опат Никола.
Црква је 1280. године опљачкана и порушена а бенедиктански калуђери су побегли. Аутор Шандор Нађ је утврдио да је краљица Јелисавета Анжујска обновила цркву 1370. године. Том приликом је изграђен и торањ испред апсиде северне стране. Иако је црква имала основу тробродне базилике дозидани звоник (торањ) је у готском стилу.
Ископавањем и проучавањем комплекса око цркве запажа се да је ранија црквена грађевина, која је постојала на истом месту, стајала баш са северне стране с проширеном терасом где је касније подигнута црква бенедиктинског манастира Арача. Она су даље потврдила да је околина манастира била насељена већ у средњем веку).
По доласку Турака у Банат и после освајања Араче 1551. године та црква је (с обзиром да је била преуређена као тврђава за одбрану од Турака) спаљена и није више обнављана, него се тек крајем деветнаестог века покушало заштитити је од даљег пропадања.
Уз цркву Арачу, било је и истоимено насеље које је постојало још у средњем веку. Средњовековно насеље је сконцентрисано у источном правцу од цркве, а западно од њега се касније простирало насеље из турског доба.“
(Преузето са https://www.novibechej.com/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju/202-araca)
